Šetnja na Javoru kao terapija

Buđenje u Kušićima

Cvrkut ptica i stidljivi sunčevi zraci koji se ušunjaju u moju sobu znak su da je noć odlepršala i da je dan za novu akciju. Gde idemo danas?

Doručak u restoranu Majoru

Prvo doručak, moj omiljeni kačamak od belog kukuruznog brašna. Za nas iz Vojvodine to je specijalitet. Mi pravimo od žutog. Doručak je moj najvažniji obrok a posebno ako je fini domaći specijalitet. Ovaj najbitniji obrok mora da sadrži sporovareće žitarice, proteine životinjskog porekla i zdravu masnoću. To daje enregiju za ceo dan.

Na putu za Štitkovo

Doručak je završen, ranac je na leđima, planinarske cipele na nogama…idemo levo od hotela, glavnim putem ka benzinskoj pumpi. Kada stignemo do magacina koji se nalazi a leve strane dišemo, dišemo, dišemo. Hodamo uspravnih leđa, ruku blago savijenih u laktovima, dišemo na nos…to se sastaju vazdušne struje i prave ružu vetrova. Par minuta se zadržimo kod magaciina, uživamo u lepotema i uradimo par vežbica istezanja.

Do Ukočenice, česme, puta za Štitkovo…

Idemo dalje, prođemo benzinsku pumpu i idemo zemljanim putem paralelnim sa glavnim sve do Telekomovog tornja. Lepa lako staza. Kada prođemo toranj, još malo stazom i stižemo do glavnog puta dolazimo do spomenika. To mesto zove se Ukočenica, poprište bitke srpske i turske vojske 1876. godine. Za neke ovo  može biti kraj šetnje i istim putem se vratiti nazad, a može se još samo malo glavnim putem i stiže se do česme se izvorskom vodom. E sad kad ste se okrepili, snabdeli vodom, možete nazad do hotela.

Samo malo od česme desno ima putokaz ka etno selu Štitkovo.  Jedne zime krenula sam tim putem, ali sam odustala. Bilo je smrznuto, ja sam bila sama a zimi tim putem niko ne ide. Slučajno da mi se noga omakne, da kliznem, izvrnem članak…rešila sam da taj put ostavim za dolazak u proleće. Mesto gde sam rešila da se vratim, bila je jedna oštra krivina u obliku potkovice,  a pored same krivine divna borova šuma. Tu je vazduh veoma oštar. Zastala sam da se odmorim, a se lagano vratila u hotel.

U Štitkovo sam otišla sledeći put, ali kolima. O Štitkovu neću pisati ovoga puta, ali treba ga videti.

Vratiću se na put ispod tornja, tj kod spomenika krajputaša. Tu kod spomenika ima jedna staza koja ide malo desno gore ka šumi. Pitala sam se da li ako krenem tom stazom stižem u onu šumu kod koje sam po snegu odustala. Sa terase hotela posmatrala sam borovu šumu, lepo se vidi ta staza za koju nisam sigurna gde vodi i raspitala se kod osoblja da li tom stazom korz šumu izlazim na put za Štitkovo. Pitala sam pravu osobu, Milenu koja je baš iz tog kraja i dala mi je odlične instrukcije. Taj put od spomenika vodi u tu šumu a držeći se staze kojom sam krenula izlazi se baš na tu krivinu kod koje sam odustala.

Fanstastiča, nešto manje laka šetnja, ali vredna malo dužeg hodanja. Od “potkovica” krivine levo dole, putem ka glavnom putu i česmi, okrepiti se izvorskom vodom, napuniti flašice i u hotel na ručak.